Пролог

У 2011. СА ГОДИНОМ ПОРАЗА И ПОБЕДА ИЗА СЕБЕ
Горки талог искуства

Како оно беше: „Оде година. Откотрља се као каменчић низ падину, одроњен нашим стопалима.” Једна више, једна мање, у зависности од тога на коју се страну окренете.
У тој години смо више пута свечано излазили из кризе, а и у новој ћемо. Не мрзи нас, понављаћемо то све док кризи не досади, па сама оде. Или док не пронађемо интелигентније писце говора. Све то указује и на застрашујућу дубину кризе. Кризе укуса, морала и смисла; економска криза је само њихов математички израз. Спиновани визионарски заноси овде се обично завршавају повећањем пореза. (Кад вам се чини да је прича коју вам сервирају сувише ушећерена, проверите чија је то рука у вашем џепу.)
Док је света и Срба у њему, година 2010. остаће упамћена по још једном, досад највећем, превођењу косовске трагедије у политичку фарсу. Свако политички и историјски писмен унапред је знао какво ће бити мишљење Суда у Хагу о противправном отцепљењу Косова и Метохије од Србије, и где ће по то мишљење ићи. Знало се шта се може изродити из још једног сусрета релативизованог права и обневиделе силе. Али до задњег трена постојала је нада да нико у наше име не учествује у том лажирању утакмице против нас. Авај! И документи касније објављени на „Викиликсу”, колико год да су прашина и да не откривају заправо ништа ново, учинили су да наш суноврат у фарсу буде тежи, а осећај јаднији. Последице ће бити далекосежне. Зато је најмучнији утисак из 2010: док се све то догађало, у Србији као да нико ни јаукнуо није, нико сузу пустио, нико потегао коначни аргумент. (Да ли?) Мучнији чак и од чињенице да је за Западну Европу тек у децембру 2010, после свега, и после извештаја честитог Дика Мартија, постало вест да је отцепљено Косово криминална творевина, заснована на албанском тероризму, трговини дрогом, оружјем, људима и људским органима зверски убијених жртава.
У 2010. у више наврата погодиле су нас велике поплаве, земљотрес у Краљеву, ширење малигних обољења достигло је драматичне размере (прећуткивање узрока је српска спољна политика). Највише радости донели су нам, опет, спортисти. Тенисери, ватерполисти, одбојкаши... Показали су нам још једном: ако Срби данас хоће на шампионски трон, у било чему, није довољно да победе своје ривале на терену. Морају да победе и судије, и публику, и организаторе. Цео Систем. А одлични српски кошаркаши су, у Турској, поделили судбину своје земље: брутално су покрадени наочиглед целог света. После им је обећано да ће једном, кад то више не буде важно, све бити потанко истражено.
Срећна Нова 2011.